Pesnikova tajna

„Danas, drugog novembra 1881, odlu?io sam da ispišem tajnu, koja je život, bogatstvo i snaga moje duše. Ni moji ro?aci, ni moji prijatelji, koliko ja znam, nemaju pojma o tome. Jednoj jedinoj osobi, koja je još u životu, u Italiji, pri?ao sam ponešto; ali, ona je takva da zacelo nije ni re?i prozborila o tome. Govorim o osobi koja ?e od mojih naslednika primiti ovaj rukopis; govorim o vama, mila i verna prijateljice. Ako se, ?itaju?i ovo, setite jedne lombardijske crkvice usred zelenih rudina, ako se setite tihog žubora vode u onoj osami, seti?ete se i onoga što vam poverih, jecaju?i bez suza, uz uzbu?enje, koje nije bilo samo bol. Sada ostavljam vama da govorite ili ?utite. Ako svet i dalje ne bude znao za moju tajnu, govorite o njoj, prijateljice moja, samo Bogu, kada mu se molite; ako bi kakav književnik, na putu po inostranstvu, doznao štogod neodre?eno, pa se usudio da za dva solda u nekoj Fanfuli ili kakvom Pungulo dela Domenika prikaže moje srce, vre?aju?i samo istorijsku ta?nost, ispri?ajte tu moju tajnu u poverenju samo onima koji me još vole. Ali, ako o nama budu pisali lažno, ono što bi ?oveka moglo da rastuži i uznemiri, onda, molim vas, sklopljenih ruku, srcem prepunim tuge, da objavite moju pri?u. Bejah napisao srcem prepunim tuge i gneva ; ali, prebrisah gnev , jer se to, kao ružno, ne bi svidelo milom stvorenju. Za mene i za nju ima na ovome svetu još jedno jedino od ?ega prezamo; molimo Boga, da otkloni od nas još jedan jedini bol: klevetu. Nadamo se, da ?e on našu molitvu uslišiti; ali, ako bi bila božja volja da bude druga?ije, onda uradite, prijateljice moja, sve ono što bismo uradili mi, da smo još u životu. Ako se ne bi verovalo mojim re?ima, osnažite ih dokazima i pismenima. Kad god ih potražite, da?e vam ih moj prijatelj, doktor Paul Štele, iz Rideshajma na Rajni, u Pruskoj. Danas su zadušnice. Magla se koluta oko prozora usamljenog letnjikovca, gde sam gost svojih sinovaca. Neko se na donjem spratu, ispod mene, vežba u nekoj jednolikoj muzici. Iz pobo?ne sobe koraci doma?ih slugu. Niko ne zna šta ja radim, šta ose?am. Ruka mi drh?e, grudi mi se nadimaju, suze me guše. I ipak kasnije ?e se meni samom ?initi da mi je pri?a hladna! Rad bih bio da govorim; ali, re?ju što umire, da govorim iz tame nepoznatog sveta, živim glasom što prodire iz atoma u atom, što nikada ne prestaje i što se ?uje možda na onom svetu, ako tamo ima duhova što sve ose?aju. Bio bih rad da govorim, ali ne gomili, nego samo plemenitim dušama, koje je kleveta rastužila, a i izopa?enim srcima, koja su u tome uživala. Da li, dakle, da spustim pero i da se oslonim na Boga? Pomišljam na nju, na moju zvezdu, i ?ujem njen mili glas, najmiliji glas što je ikada zazvonio sa ?ove?jih usana, kako mi nežno veli: write, love ; piši, dragane!“