S Kosova na sinje more

„... Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razre?uje što se sunce više penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlepši dan. Tih dana, izjutra je studeno te se ?ovek mrzne a na podne je žega nesnošljiva. Jednoga od tih dana po?etkom meseca avgusta, krenem se u ?etiri sata izjutra iz Prištine na put s Kosova na Sinje more, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka ozna?io. U Prištini još sve spava. Kapci na du?anima su spušteni i debelim katancima zakop?ani za ?epenke. Pogde i gde samo kafedžija ve? otvorio kapak na svome malom du?an?etu oki?enom džezvicama razne veli?ine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, još sanjiv, raspaljuje mašu?i metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putni?ka kola; ko?ijaš vezuje kanapom nešto na dizginama što se sino? prekinulo, a prljavo hansko mom?e donosi pune kofe i pljuska to?kove na kolima da spere blato, što su ga kola ju?e ponela s puta. Psi, one gomile soka?kih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne no?i spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, ve? su po?eli da se razmotavaju iz tih svojih klup?adi i da se protežu o?ekuju?i, sa opravdanom nestrpljivoš?u, da se otvore kasapnice. Na onoj ?esmi na ?ošku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu...“